Датум објављивања: 10.01.2020

Слободан Ристовић: НЕЋУ ДАТИ ДА ЗАРАСТЕ

 

 

ОЦИ У НАШЕМ АТАРУ

 

Перута се небеска глеђ

Загрнуле се њиве до појаса

Бела Сибирка

Узаврела ко шећер на машицама

Пурањају јој бутине

Чађаве ми мисли

Лепљиви пекмез шљивов

Са кошпом меденом

У којој стршљен 

Kопа гроб певајући

Салетели га керови и ловци

Јаребице очи да му искљују

Пева Отац 

Пуна му капа ора

А плућна марамица лешника

Оци у нашем атару

Устали крајпуташи

Затежу шињеле и пуне пушке

Грува на све стране леб ти пољубим

На другој страни неба

Бог облачи нову кошуљу

Пошао нашој кући

Мајка загрлила бадњак

Љуби га и плаче

Сестра исплела кике

Пчеле оће из кошнице

Пролистале леденице под стреом

У свирале се претвориле.

 


ПОМАДА ИЗ ОБРЕНОВЦА

 

Падала је ноћ

Као бибер цреп

Натруњен сребрним трепушкама 

Пас је шкљоцао на буве

У празном  бурету

У којем је било млеко у праху 

Добијено из црвеног крста

Наша комшинка је мирисала

На помаду из Обреновца

Коју јој је донела Љубинка Кољерина

Када је ишла да скентује дете

Имао сам једну теглицу

Од те помаде 

У којој сам

Чувао комадић виолинске жице

Држао сам је  под јастуком

Свирала ми је и у сну

Низ Љубинкину бутину

Бељу од  коцке шћера

Снурала се црвена нит

Једном вирећи кроз кључаницу

У њену чађаву раушку 

Чуо сам мајку 

Како јој  каже 

Црњано деће ти душа

Међ шарбанске Цигане 

Кад свирају тугу сестрину

Коју су продали ко пупољак

А била чимнута

Док се мрешкала у детелини

Миришићу на јоргован сапун

Од чијег се мириса

Укне и под вешалима

И на гују насрне

Тамо ћу

Плакао сам очима

Међ њеним коленима

Јер болело ме подну стомака

Као да сам сам сабљу прогутао.

 

 

ТРУКОВАНА ТАПИЈА

 

Од тих мрва је цицано небо

Далеки рај

Црв под кором чела

Ту је опао лист

Шаке моје маке

И твоја уста пчелињи зев

Причешћен хлебом од седам кора

Повијен у плућну гар

Да омекне у златни сок

Којим се умије кумов образ

Она страна Богу окренута

Да види колики си човек

И ко ти је сведок

 

 

МРТВА КОСТ

 

Мртва кост је

Живи угарак

Загрнут мајчином материцом

Уместо пепела

Јапија у темељу ћуприје

Потопљена у Ђедов гроб

Изнад којег протиче будућност

Без ње би били

Жижљевина крштеница 

Жита и кукоља

Соли и отрова

Тамјан без кадионице

Ни име нас не би препознало

 

 

КУЋАРИЦА ПОД ЈЕЗИКОМ

 

Реч је жишка

У свиленој постави уста

Сетуј  ме боже

Зацели  опрже и пликове

Затвори ми раушке међ зубима

Нека чађ у мени остане

Слутим слова која 

У прсима  пирг зидају

Кроз његову кључаоницу

У срце нишаним

Браним кућерицу под језиком

 

 

БРАТСКА РАНА

 

То што си ме псећи

За џигерицу ујео

Нећу дати да зарасте

Стално ћу је раскопавати

И на свадбе ћу тако ићи

И кад ми буду кошуљу цепали

Јер ми се родио син

Нека и њу цепају

Њом огрнут ћу бранити њиве

Од града и грома

Плаши ће се унучад од мене

И нека се плаше

Само нека знају

Да ми је то од тебе брате

И да више нећеш вадити ми очи

И да ти нико више праштати неће

Можда ти Бог опрости

Али мени ће се замерити

Па када будем помињао

Кроз зубе ћу то чинити

 

Рогатица.20.12.2019.год

Онима што мисле да су цркве

у Црној Гори ханови кабадахија,

а не кошнице православне.

 

 

ЗИДАЊЕ ЛОВЋЕНА

 

Уклета као слово

Које нема ко да нацрта

Као реч под мртвом усном.

Моја дедовина

У празној кошпи

Под слепом шљивом.

Јаукни јамо

Чуваркућо наша.

Не отресај нас боже са ногавица

Ми смо твој чичак

Семенка

Икра и јаје

Ако смо и црви синови смо твоји

Ми смо бескућници

Сирочад

Жива пустолина на трну зуба

Ове пасјане

Љуће од слане пештерске

И мутније од мутне Марице

Ево нас гацамо преко Проклетија

Теби са друге стране небеса

Других планина и немамо

Сурвао се Ловћен у сињевину

Ено Његоша гаца морем

Вади камен

Да га поново зида

 

Рогатица.19.12.2019.год.

 

Чујеш ли ме како јаучем, Брате!?

 

 

МЛЕКАРИЦА

 

Сви смо били некако струњени

Са грчевима подно стомака

Кад она прође џадом

И пронесе туфнасту канту млека

И имали буљаве очи

Ко да нам је неко гурно заворањ у поганило

Вирили смо кроз даске на клозету

Или са тавана

Са свих страна

Били  муве и ко зна шта друго

А она је љуљала њиве и куће

Сена и шаровњаке

Мутила  воду у бунару

И гумарабику у мошницама

Цедили смо се до колена

Ко прокисли краставци

И угмилеле диње

Склањале су се мајке од нас

Да не гледају јад очима

Пола нас је имало падавицу

Ударала нам је пена и на теме

Мајку јој њену

Како јој се млеко не уквари

Од толике јаре

Која бије из ње

Шапутао је отац кобејаги откивајући косу.

Гурајући прст у уста

Који је оплавио  чаканцом…

 

Рогатица. 18.12.2019.год.

 

 

ШПОРЕТ ИЗ ПОЖАРЕВЦА

 

Тај шпорет је био њен мираз

“Препород” из Пожаревца

Робијашки ручни рад

У његовој рерни се распадао бели кромпир

Позлаћен прашњавом земљом

Миомирисном

Чистом

Оном која се брисала о џемпер

Тако смо са печеним кромпиром

Јели и наше њиве.

Можда је због тога из нас ницао

Кукуруз,бостан, багрем и роса

Пола села је завиривало у рерну

Неки су чак таркали у лужару

По пепелу су закључивали

Како  ће да греје и колико ће да чади

Боја је седео у самом ћошку

Ломио је прсте и гњечио лиску комуше

Која је служила за потпалу

Знојио се

Никоме није падало ни на памет

Да је он био неколико година у Пожаревцу

И то баш у радионици где су се правиле рерне и лужаре

Робијао је псовање “кожних капута”

Она је била ко банкет цигле

Румена изнутра и врела споља

Тај шпорет су јој купила браћа

Кад се удала за Микаила

Надзорника у јами

А то значи нешто леб ти пољубим

 

 

Рогатица.18.12.2019.год

 

 

ГУЈИ У КЕЦЕЉИ

 

Живораду Чолићу

ратнику из Радљева

 

Могли смо лепше изгинути

Са крилима под кућним прагом

Гуји у кецељи

Нисмо морали Проклетијама

Носити мирис шљива

Ни мајчин врисак

Могли смо отићи Лазару

Да нам да од главе бисаге

Ево данас Проклетије набрекле

Куља крвави квасац

Запљускује преко Ибра

Нема се више коме заклети

И пред киме исукати ребро

Ако се скори бајонет од соли

Вратио се јутрос ђед из гроба

Вели:

Смркло ми се

Као да сам у туђој погибији

Има ли икога чија глава ваља

За попуну на чегарском  пиргу

Или сте ражаловани крајпуташи

Без команде и барјака

Мора да је Колубара пресушила

Откако је Живојин очи склопио

Па се жабе помешале с људима.

 

 

УСПОМЕНЕ

 

М.Пејићу

 

Успомене су оно

Што ћемо понети богу

Све остало ће остати

И постати прах времену

Реч се враћа у свој завичај.

 

Рогатица.16.12.2019.год.

 

 

КРЕМЕЊЕ

 

Ти си из подноктја мога

Жарани жмарчић

Налик стидној сачми

Утопићу се у мајчином крилу

Пуном суза и камилице

Због тебе ми Отац

Неће дати сат “Ложин”

И  сребрну кубуру

На којој спава кућарица

Јер не видим даље од твојих очију

Ја слепи син са зеницама пуним кремења…

 

Рогатица.15.12.2019.год.

Још четири дана до Светог Николе.

Некада,давно, на тај дан, када се Тамнава загрцнула у морској пени,

био сам исплетен од јаре и пламена.

Личио сам на сепет у којем носе чокоте из Велике Хоче,

негде тамо, где су путељци посути кајсијама.

Падао је снег. Хватали су се опржи по лицу, коси и плавом капутићу.

Однекуда се враћао Рака Чока, шицкајући алатасту кобилицу,која је поигравала као дугмић на извученом кончићу..

Испред мене је ишла Десанка Пантелић, старија једно лето, једну жетву жара и жита.

Набрекла као Кладница испод Чолића кућа, када навали вода из горњег Радљева. Мирисала је лепше од сестрине кошуље, када је пошла у цркву да се причасти.

Клецала су ми колена, скоро као оном каубоју, који је кобејаги погинуо у двобоју, док је преко ливаде ветар терао клувко боце кроз прашину.

Било је то на светог Николу, некада давно, а. А, и поредтога чујем како Рака Чока шицка алатасту кобилу и прље ми се образи…

 

 

ИКРА СУНЦА

 

Чујем га

Кад урликне у мени

Зацвили гујица у недрима Дрине

Заискре очи штукама

И пушкама

Прене ме слика

Одливак њеног тела у снегу

Ни месец није могао да је види

Упила ми се у прса

Исчилела

Као регрут у Проклетијама

Када је изгубио корак

Јер се сетио чеснице

У којој је нашао сребрну пару

Једну од две које су чували Отац и Мајка

Да им прекрије очи када крену Богу

Ето тај новчић под прагом

Кућарици у крилу

А кућа дошла за њим 

Остала чељад ишчилела

Ни мастиљавог трага од њих

Чија ли сам ја сенка са успоменом

И коме ће она беља од икре сунца?

 

Рогатица.10.12.2019.год.

 

 

Брате Миљко.

Отац ми је говорио: Подај пријатељу јабуку,

она је највећи дар.

Ако је немаш, дај му штогод, и то је јабука.

Ако немаш ни то, дај му реч, од ње ништа нема веће.

Ето, временом сам то схватио.

Твој Слобо

 

 

 МРКЛИНА

 

Ко је закопао ову ноћ

Под праг нашега чела

Мркли робре

Са киком од синџира

Кућарицо у сну девојачком

Неко те је проклео

Док су браћи капале очи

Шљиво моја прорасла

У Лазаревој клетви

И пре те вечери смо

Ловили рибу

И испијали јој икру

Мислећи да је грожђе

Због тога се кријемо

У белим вртачама

Налик рокви у траповима

Мала је наша туга

Од коју шијемо црнину

Ко нас то води боже

Када си се и ти склонио.

 

 

Рогатица.08.12.2019.год.

Недеља, мислио сам да ти напишем писмо, Брате.

О чему да ти пишем, када си и ти у рову,

налик гробу.

Овде више нема месечине на којој си се пред

свитање заклињао сунцу, да ћеш три Мораве у ланчић сплести

када пођеш да вериш девојку…

 

 

ЛЕДЕНИ КРУШАЦ

 

Д. М. Петровићу

 

Срео сам твоју песму

Прелазила је преко Увца

Обучена у сукно

И очњак вука

Прскао је лед под њом

Лед од крушца

Слан ко цецељ

Љући од мождане сурутке

Познала ме

Умало се не подависмо

Када се загрлисмо

Држали смо зе реч

Као шарцу за ђем

Рекох јој

Ви Босанци

Волите дубоке реке

А пливате ко камен

Да није тако 

Одавно би била на Црном мору

Или на Криму

Овако ти само шкргут тамо стиже

И добро је да је тако

Земља без шкргута

То је ко тесто без квасца

Вели она мени

А вода нам одавно

Преко главе

Јеца Увац

Ударају  сузе о обалу

 

 

Рогатица.07.12.2019.год.

Отоич прође ми вук испод грудног брвна. Пошао у котар

од ребара мојих.

Зајебао се мало. Тамо у сред овнујске главе

Отац кусак наместио.

Мој Отац, који чека да ти се мајке мајчине. 

Једном си му кроз срце прошао. Нећеш више!

 

 

РОЂЕЊЕ СРБА

 

Кад се роди Србин

Веле

Што се не роди мртав

Па да му се мајка обрадује

Овако је до гркљана у гробу

А у гркљану оломак ножа

Ко зна од када га носи

И куда га је понео

Када си Србин

 Најбоље је да ти се не зна

Чији си и ко су ти деца

Ако се сазна

Ни чокот очију неће се 

Сунца нагледати

Па ће  и Бог 

Кроз њих мутно гледати  небеса

Да их није 

И Он би се поајдучио

Бојећи се

Да му крст не отму

Овако седи на веранди

Под којом му ђаволи 

Даве стражу

Од чијих душа се тиће анђели

И црне мајке 

Једино ђедови претворени у коље

На својим раменима носе синовљеву главу

Да би преко Мораве могли видети сватове

И Бога пред којима прти пут

Пада ил непадао снег…

 

На путу негде око Обреновца.06.12.2019.год

 

 

БЕЛИНА

Рушти белина

Као да се миш провлачи 

Кроз комушу.

Пуцкета ватра

Бришу жишке пепео

Из очију

Цвркне понека суза багремова

Млад а међ угарцима

Ако се Бог греје на дрва

Онда му је шпорет “смедеревац”

Лизуцкам ракијицу

Припитомила се гуја у чашици

Облизујемо се

Лечимо своје неверице

Смишљамо успомене

Истину смо одавно заборавили

Напољу разговарају оџаци и свраке…

 

 

РУГЛО

 

Како је ово ругло

Израсло вишље од топола

Од звоника

Од моје шткљасте драге

Писка свирале

И сватовског вриска

Ово је ђавољија комендија

Којој се ни звери нису надале

Клетва јој је као тепање

Да је Лазар овом бруком

Клео Мурата

Мурат би га окумио

Не би се клали

А није нам ни на крај памети

Да престанемо

И сахрањени пре тог боја

Данас осећају срам и стид

Кости им поцрвенеле

И црви налик глогињама и дрењинама

Б

Или су и оне утекле…

 

 

Рогатица.01.12.2019.год.