Датум објављивања: 01.02.2020

 Mилош Јанковић:   К А Т Р Е Н И К

                                      

 

                                  О ноћи, мелему од лудила,

                                  Блага, вансебна, снена и тиха.

                                  Зашто си ме у невреме пробудила?

                                  Зар само због ова четири стиха? 

                                                            (Милован Данојлић)

 

1.

Чмичак. Акна. Чир.

Пијан миш сања сир.

Гној ври. Бубри гука.

Нема песме без јаука.

2.

Већ дуго сам у прилици

да ходам по ивици

и морам рећи искрено

да уживам неизмерно.

4.

Празна чаша. Празан мрак.

Жар у пиксли. Лелуј дима.

На папиру – душин свлак:

Катрен у ком труне рима.

7.

Шта ће ми дан, кад долази ноћ?

Шта ће ми план, кад не даје моћ?

Чему слава, кад јој се не дивим?

Чему и глава, кад без ње живим.

9.

Верујеш ли?

Верујем.

Кајеш ли се?

Не претерујем.

10.

Устајем уморнији него што лежем.

Углавном сањам један исти сан.

У њему стално исту омчу вежем,

о исту грану, на исти дан.

11.

Тамна страна моје душе

јесте сумња у циљ свега.

Старим слеп, усред тмуше,

с надом да ћу наћи Њега.

12.

Јесам ли нормалан – то је питање?!

Искрен да будем – све мање и мање,

ако као меру прихватимо стање

у којем ми тугу лечи очајање.

13.

У чему је смисао нових слобода,

којима се Господ у нама негира

и зар има другог, сем кобног исхода,

за душу без Бога, у тами свемира.

15.

Све мање има стрпљења и воље

да стихом лечим болесног двојника,

јер све му ређе постаје боље

од горког лека справљеног од крика.

16.

Седим и, као – нешто мислим.

Као – надам се. А не знам чему.

Храбрим се стихом, напола свислим,

што самог себе претвара у тему.

17.

Охолост. Гордост. Таштина. Сујета.

Све је то мера видљивог света.

А ја, у њему – страстима мерен,

пијем да будем што мање озверен.

18.

Све што се догађа – већ се догодило

и само нам личи на друго и ново,

јер све што ће бити у сад се слило,

да опет и поново буде готово.

26.

Распадам се. Трулим. Сам себе једем.

Распродајем заносе и остатке части.

Кад све прерачунам и рачун сведем,

чак ни моја смрт неће ми припасти.

29.

Пристајем на лажи о себи у другима,

зато што је тако лакше постојати,

али при том знам да ме само има

у оном што други никад неће знати.

30.

Мој живот је као капут стари,

иако изношен – памти бившу славу.

Ја га не живим, он за мене не мари,

а обојица мислимо да смо у праву.

31.

Све сам ближе томе да заувек заћутим,

да не пишем више никад, ни о чему,

јер оно што долази, што само слутим,

пише своју песму – и глуву, и нему.

Мерим страх. Ја – прах.

33.

Да ми је нешто да полудим

више него што луд сам сада

и тако себи решење понудим

за ово у чему ми душа страда.     

36.

Префарбати дугу, раскопати свемир,

пронаћи пречицу што беспућа спаја,

свикнути на бол и потчинити немир,

доследан бити, бар нечему, до краја.

37.

На понеком лицу живот се потпише,

ил` остави параф, да јемчи тескобу.

Тај потпис ни смрт неће да избрише,

нити да га поништи мемла у гробу.

  1.  

Зимско сунце, сјајно – а опоро.

Још један дан, кратак – а предуг.

Живим пребрзо, а умирем преспоро.

Корачам право, а вртим се у круг.

39.

Све ређе бивам због нечег тужан,

а још ме ређе радост обузима.

Свом сам животу све мање нужан,

што све ме мање у мени има.

40.

Опет киша. Излазе глисте.

Коров буја. Пужеви се множе.

А ја немам ни те три чисте,

да умрем часно, док се још може.

43.

Ништа није као што изгледа –

није супротно, а није ни друго.

Све постоји без смисла и реда,

али с надом да ће трајати дуго.

44.

Понеки стих буде украс.

Понеки, отров. Понеки, спас.

Сваки је стих за нешто лек.

Макар га написао и нечовек.

45.

Кошуља, кравата, чарапе, одело.

Титуле, звања, идеје и планови.

На крају свега – читуља и опело.

Понеко сећање. И дан, нови.

46.

Стани пред огледало. Добро се погледај.

Искрено, и наглас, реци шта видиш.

Или прихвати, или се предај.

Не можеш више само да се стидиш.

47.

Премало је остало

да би се живот звало.

Превише ће болети

да би се могло волети.

48.

Изабрао сам да не бирам,

да немо прихватим понуђено.

Нити одузимам, нити сабирам,

само трпим све досуђено.

49.

Изабрао сам да се не борим,

да постојим на дозвољен начин.

Нити се браним, нити се спорим,

само бројку у збиру значим.

50.

Изабрао сам стање неживе твари –

и јесам и нисам, има ме и нема,

Тело је ту – трули и крвари,

лишено душе и њених дилема.

  1.  

Док имам око чега – дотле се и спорим.

Давно сагорео – како да горим.

Сумња није разлог да одустанем.

Ако ме нема – како да нестанем.

61.

Читао сам много. Читао и превише.

Упамтио мало. Схватио још мање.

Почео да пишем. Пишем све више.

Тескоба као трајно, неизлечиво стање.

65.

Од како не желим себе да лажем,

све ређе имам воље да ишта кажем.

Спречити разлоге за срамоту

–  највеће постигнуће у животу.

67.

Ко ником ни за шта није крив –

нека провери да ли је жив,

или би требало тек да се роди –

иако он себе међу живима води.

73.

Оно што желиш, чему се надаш,

неретко јесте и извор бола.

Уместо лета, кад почнеш да падаш,

од тебе – целог, не остане ни пола.

79.

Када кокошка умисли да је соко,

а гуштер себе упореди са змајем,

и све се ниско испне на високо –

време је да пакао прогласимо рајем.

80.

Свуда само охолост, глупост и таштина.

Што изгледа пуније – све дубља празнина.

Само глава која је много глупа

може да помисли и да је скупа.

81.

Заборавом памтим, осмехом патим,

гневом се радујем, мржњом волим.

Све у супротност вешто преобратим –

у намери да бол болом преболим.

82.

Све чешће мој очај има епске размере.

али, чак и такав, остаје несаопштљив.

Све чешће моје туге душу ми озвере,

па себи постајем бол неподношљив.

84.

Када охоли узвеличају смерност,

а издајници се закуну на верност,

знај да је наступио час одлуке:

Или међу слуге, или у хајдуке.