Свет поезије, поезија света

Свет поезије, поезија света

  • Избор из штампаног издања Жрнова

 

 

Александра Петровић (Србија)

Праг

 

Праг је веза

и разделник светова

 

сви терети који се носе

са једне стране прага

остављају се пред њим

пре него што се прекорачи

на другу страну

 

некад су терети већи

на једној

некад на другој страни

 

праг је чувар

оба света

чак и када су врата разваљена

 

праг је

достојанствени витез

или страшна утвара

 

 

 

 

Јелена Борок (Русија) 

* * *

 

Далеко-далеко иза Волге —

где се куће руше до темеља, као да их није ни било;

где време обраста маховином,

људи старе, као печурке, за три дана;

 

тамо партизански ехо

још увек узнемирава мочварне мехуриће,

тамо је сеоски клуб освојила четинарска шума;

и

тако су гране преплетене густо,

тако ноге корачају лагано,

и све су — мириси, мириси, и мравињак, —

 

чекај ме тамо.

Чини ми се да ћемо тамо

бити у исто време:

ја — стара, погрбљена,

коштана нога

на носу кврге к’о зелене гљиве лударе,

ти — млад и здрав, каквим сам те запамтила,

и незнано откуда — дедово писмо брату,

с фронта,

путује од 42-е године,

међу живима нема никог ко би га прочитао.

                                        Превео: Миливоје Баћовић

 

 

 

Алис Вокер (САД)

Ми сами

 

Ми сами можемо да обезвредимо злато

не марећи

да ли расте или пада

на тржишту.

 

Док год има злата

постоји и ланац, знате,

и ако је ваш ланац

златан

утолико горе

по вас.

 

Перје, шкољке

и морски каменчићи

исто толико су ретки.

 

Ово би могла да буде наша револуција:

да волимо оно чега има много

исто колико

и оно чега је мало.

                                  Превела Мирослава Д. Петровић

 

 

 

Будимир Дубак, Црна Гора

Последњи Фердинандов лов

 

У једном царству живљаше

несит ловац

 

Обданици је кратак фитиљ

па настаљаше по тмуши

насумице да нишани и пуца

 

Ћорава сачма и ћоре пушке

и сови је била невидљива

 

Призивао је нови потоп

у крви

из којег Ноје

ни пар мрава спасао не би

камоли голубицу и голуба

 

Више му је звериње било на нишану

но црножути престо на уму

 

Страсније грљаше пушку

него стас грофице Котек

 

Рикала је дивљач

од радости

кад би пуцњи утихнули

и потоци крви пресахли

у његовим ловиштима

 

На Видовдан голорук оде

у Сарајево

да обиђе ловину

одавно нанишањену

 

Уто долетје Гаврило

 

Свитну муња

загрмје гром

 

Ловина ловца улови

 

Иза решетака Терезина

лепет се чује

као из кавеза

гдје је заточен побуњени анђео

коме су одсјекли десно крило.

 

То једнокрил Гаврил

двоглавог црног орла

по тами тамнице вија

 

 

 

Ана Маркина, Русија

***

Увело је све. Прозирна је роса.

Да помислиш. Ал’ багремова хук жути…

Осврнеш се и остати пожелиш,

уписати се, укачити, остати,

да страшно, непријатно не би било.

А мами јуче изић’ било мило

по земичке ил’ тимијан траву тамо.

Ставивши џем од вишања на крилце

са слашћу једох светле прженице,

а поред: тата свађа се са мамом.

И потом оде. На колико? На дан?

Не нестај, и не попуштај, баш дивота…

Хајде, бар нека месец прође, дили-дон,

боровнице алуминијски бидон,

не сме се ићи иза куће нити плота,

тамо је амброзија, нестасала још

у кутији гундеља да чувам,

ил’ коверте да адресујем брижно

ил’ бацам штапиће у реку с моста

да не би никад одрастала више

од метра седамдесет, до зрелости, смрти.

Огледала се међусобно гледе

у ћутњи, зрацима пробијена,

гледаш а очи ништа ти не вреде

нит видех маму кад се кући врати

ни како пелуде у ваздуху лебде.

                                             Превео: Миливоје Баћовић

 

 

Јелена Лепшина, Русија

Дуж ливада, далеко, ја га спознах


Дуж ливада, далеко, ја га спознах –
од сунца ране брижним га не чине;
он лута, кријући рамена роза
међ’ густим метлицама свиловине.
И ја сам чула, световна и смртна –
да наречјем, што није знано свима,
он пева, жмирећи, ал’ гласа чврста,
а коме: птицама ил’ инсектима…?
У телу томе, чинило се мени,
њему је сред врућине, траве лако…
А облаци за сунцем лете снени
к’о шатори у Царство неземаљско,
већ звала је, не Волга, већ Валхала,
шаренило је свело, зов се зачу…
Живела сам, док још су промицала
његова леђа у зеленом покривачу.
Превод: Миливоје Баћовић

 


Милан Попадић, Србија

Туђина


Ако ми сутра дођеш,
знам, нећеш… ал’ ако…
Спремиће мајка, сине,
све што си волео јако.


Ако ме загрлиш сутра,
знам, нећеш… ал’ ако…
Биће к’о кад си мали
трчао к’ мени и плак’о.


Туђино, ти немаш мајку
и нема ко да те воли.
Туђино, ти немаш сина
и не знаш како боли.


Ако ми цвеће донесеш,
знам, нећеш… ал’ ако…
Сузама залиће мајка
сваки који си так’о.


Кључ ти је испод цвећа,
мада, ја чекам…ал’ ако…
Опрости, воли те мајка,
и ето, сине, тако…


Туђино, ти немаш мајку
и нема ко да те воли.
Туђино, ти немаш сина
и не знаш како боли.

 

 

Новица Соврлић, Србија

Пут за Стругу


Кад кренем преко брегова,
седам планина и река,
кроз седам косовских збегова
понесем сузу за човека.
Кад кренем из свога Поља,
кроз жице и ноћи дуге,
ја, песник, Србин и гоља,
понесем и шаку туге.
Кад кренем мутнога вида,
Пркосећ’ ропскоме дану,
ја, увек, без зрна стида,
понесем срце на длану.
Кад кренем испод дуге,
путем од сувог злата,
загрлим бранове* Струге,
донесем љубав за брата.
Кад кренем, ја окрилатим,
дуж седам планина и река
и терет што носим, увек вратим,
сузу косовску за човека.
На Светог Пантелејмона 2018.

 

 


Дан Пагис, Израел

Потрет


Дете
Не седи мирно
Тешко ми је да погодим црту његовог образа
Повлачим линију једну
А боре лица његовог се омножавају
Умочим четкицу
Усне му се криве, коса побели
Кожа му поплави, одваја се од костију. Нема га.
Старац је нестао, а ја
Куда да одем?

                                              Превод: Ана Шомло

 

 

Наталија Јелизарова, Русија

Киша над рибњацима…**


Киша над рибњацима патријаршијским*
Са рамена на воду капље стресала.
И заблистало сунце сјајем истинским,
Топола се савија.
Около на клупицама, уморни,
У дремежу ил мислима суморним
Ил у нежни загрљај утонули,
Седе људи, само ја
Застала сам пред кованом решетком,
Кишу, сунце упијала очима,
Мислила сам – баш је овде прелепо,
Како сад да изразим речима
Лети лепет и чар овог празника,
Капи те, што улице решетају…
Можда тако, хајде да без разлога
Дођемо да заједно прошетамо.


Превод: Вера Хорват

* бранове – таласе

** Патријаршијски рибњаци – једини рибњак у центру Москве који је сачуван до данас; омиљено место Московљана и њихових гостију, често помињано у литератури